МИРКО Д. СИМОНОВИЋ

 

 

СAБОР НА ЧАКОРУ

 

На Чакору лијепоме,

тога љетњег

дивног дана

све што бјеше

на видику

нашем срцу

све је ближе.

Зрак се сунчев

поиграва

затрепери трепетљика,

вјетар своју

игру игра,

свако од нас

што је овдје,

чини ми се,

у рај стиже.

 

Игра коло црногорско,

Бије срце у грудима,

Коловођа пјесму поче:

„Црногорско коло славно,

кретало се још одавно...

Чу се и глас ђевојачки:

„Мој драгане,

мој мераку,

познајем те по кораку...“

 

Коло сија

од љепоте.

Ђевојкама

око врата

ђердани су

засијали,

и минђуше,

и прстење,

наруквице,

плетенице,

пршти свила

око струка,

жар у срцу,

из очију

ватра сија.

 

У зеници

ока мога

има мјеста

за дивљење,

за љепоту,

за милину.

Па милују

очи моје,

све што видим

наоколо.

Поглед иде

низ Велику;

све се злати

овог дана,

низ планину

па низ ријеку,

све до Лима;

и високог

Виситора.

 

С друге стране

низ Бјелуху

гдје Бистрица

хладна тече,

зенице се рашириле.

Очни виде,

не издај ме!

А коло се разиграло

„Ој, ха!

ој, ха!“

одлијеже.

И ја скочих

да поиграм

са ђевојком љепотицом.

Ноге саме поскакују

руке к небу

усмјерене

ал' се шире

на све стране:

„Опа,

опа!“

ја подвриснух.

То прихвати и ђевојка,

све плијени

њена игра,

разборита

као чигра,

чини ми се

како игра

нога земљу

не дотиче.

Руке тапшу

и шире се

a ја играм

како могу,

у грудима

срце скаче,

осмијех се

лицем шири,

узбуђење

све је јаче.

Неко, опет,

пјесму поче:

„Скочи боље,

мој јадове,

прескочи те

та ђевојка!“

 

Фрула прати хармонику,

ехо иде преко поља,

ситно ноге

везу игре

моравац,

чачак и

ужичко

коло дично

све по такту

извјежбано,

планином се

заорило...

Давно бјеше

ал' у срцу

све остаде

као да је

јуче било…

 

Цврчи роштиљ

поред клеке,

свега има

што нам треба

вина,

пива,

и ракије

и остале ђаконије.

Зелене се

боровњаци,

планински се

типац ваља,

кантарион жути сија,

а мајчина душица је

прошарала ћилим овај.

Вјетар пири,

гране њише

од борова,

смрча,

јела,

јасика и

оморика.

И бреза се

зањихала--

дивна слика.

Златне луче

засијале

па се злати

свуд около.

 

МИРКО Д. СИМОНОВИЋ је рођен 1948. године  у селу Велика