Одломак из књиге:
НАРОДНА ВОЈСКА ВАСОЈЕВИЋА 1858 - 1918
 
 
 
МИОДРАГ С. ЈОКСИМОВИЋ

 

 

ВАСОЈЕВИЋКИ БАТАЉОНИ НА БРЕГАЛНИЦИ 1913. ГОДИНЕ

 

Војници из обласи Васојевића, као и други из Црне Горе, још нијесу стигли да очисте своје оружје од барута из предходног рата а морали су опет на фронт, сада у нови рат против Бугара - на Брегалници. Балкански савезници (Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка), који су у Првом балканском рату 1912 - 1913, поразили Турску, овог пута су око подјеле исоријске Македоније (јужне Србије) окренули своје ратно оружје један против других. С обзиром на свој географски положај, Црна Гора није имала претензија на те територије, већ је у рат ушла као савезница Србије.

Међусобни раздор бивших балканских савезника неуморно су подстицале дипломатије Њемачке, Аустроугарске и Италије, којима је сметао чврст савез балканских држава, јер је стајао као брана на путу њихове империјалистичке експанзије прем Блиском истоку. Ту брану је по сваку цијену требало срушити, па су оне тајно и јавно гурале балканске државе у међусобни рат. У Бугарској, као старом непријатељу Србије, налазиле су ослонац за такву политику. Као експонат империјалистичке политике, Бугарска је испољавала тежњу за присвајањем цијеле Македоније, зато је и њена војска ноћу 29/30, јуна, без објаве рата, напала српске трупе код Брегалнице а грчке трупе (30. јуна) код Солуна. Овим нападима Бугара почео је међусавезнички - Други балкански рат 1913. године, у коме се с једне стране нашла Бугарска, а с друге савезнице Србија - Црна Гора и Грчка.

Ради слања на македонско ратиште, црногорска влада је извршила мобилизацију једног одреда војске јачине 1.215 војника и официра, 6 топова, 24 митраљеза, 1.215 коња и 40 пари волова са исто толико запрежних кола. То људство је сврстано у четири бригаде, једну брдску батерију, телефонско - телеграфско одјељење, санитетско одјељење и војни суд. У току мобилизације одред је назван "Рашки", а при појаску у Србију "Дечански одред".

Одредске јединице су 20. јуна домаршовале у Пећ - код Пећке патријаршије, гдје је у састав 4. бригаде ушло и људство два комбинована Васојевићка батаљона - Љеворечко - краљског и Трепачко - шекуларског, као и Андријевичко - полимски и Велички батаљон. Пошто су се јединице прикупиле у Пећи, одмориле од предходних напорних маршева и опскрбиле храном и другим, оне су 24. јуна у 4 часа отпочеле покрет преко Витомирице,  Бање Рудника и Клине за Косовску Митровицу у коју су стигле сјуртадан, 25. јуна у 5 сати послије подне. У овом мјесту су свечано дочекане од стране митровачког гарнизона војске и "цјелокупног грађанства". Одатле су, по наређењу српске Врховне команде, превезене у Скоље. У исто вријеме Врховна команда је одлучила да "Дечански одред" преименије у "Црногорску дивизију", да уђе у састав српске 1. армије и да се из Скопља пребаци у Куманово.

Црнокорска дивизија је до Куманова превезена са седам возова 30. јуна / 1. јула, а оданде је пјешке упућена на брегалнички фронт. Из овог мјеста јединице су продужиле марш: 2. бригада ка брдима Чики и Плакалу; 1. бригада ка Градишту, а 3. и 4. бригада према Црном врху. Пролазећи поред Градишта, гдје се налазио Штаб сепске 1. армије, пред Црногорце је изашао престолонасљедник Александар I Карађорђевић и обратио им се овим ријечима:

"Радујем се што братска црногорска војска, овако пјешке, из даљине похитала да се са својом браћом из Србије, заједнички, брани с крвљу заједнички ослобођене српске крајеве и што баш стигосте на вријеме када Бугари ноћно, без објаве рата нападају нас, а још више сам радостан што сте додијељени у 1. армију којој сам ја командант".

Начелник Штаба Врховне команде војвода Радомир Путник наредио је да се Црногорској дивизији ставе на располагање четири србијанска виша официра за рад у Штабу дивизије и по бригадама, да јој се организује "комора у јачини колико износе три одељења провијантске колоне" дивизије II позива, интендатура доведе "саобразно нашим прописима", а команданту дивизије стави на располагање потребан телефонско - телеграфски материјал. Тиме је дивизија била доведена у оперативно и позадинско стање да може успјешно извршавати своје задатке. У борбу је уведена 2. јула с позиција: 1. бригада са новоформираном дебанжеовом батеријом са Плавнице; 2. бригада са Плакало - Асаница, а 3. и 4. бригада са црногорском брзометном батеријом са Црног врха.

Рад васојевићких батаљона у току избођења борбехих дејстава уско је везан за рад 4. бригаде у чијем су се саставу налазили. Зато се њихов рад, у односу на остале јединице бригаде и дивизије као цјелине, не може изоловано посматрати а још мање посебно пратити.

Ни Црногорска дивизија, у току првих десет дана, није самостално дејствовала на брегалничком фронту, веђ је у борбу увођена по дјеловима. Њене бригаде су по дјеловима придаване српским армијским јединицама: 2. бригада Дринској дивизији I позива, 1. и 3. бригада Моравској дивизији II позива, док је 4, бригада интервенисала тамо гдје се за то указивала потреба. Како се радило о народној војсци слабо опремљеној и са старјешинским кадром борбено искусним али недовољно школованим, српска Врховна команда је сматрала да ђе тако, сви квалитети овог пробраног људства бити најбоље искоришћени. Но и поред тога што се Црногорскја дивизија разликовала од "регуларних српских јединица, релативно добро опремљених, са развијеним смислом за дисциплину, а руковођена школованим официрима", она је у току почетних борби на Рајчанском риду, Пашаџику, Пресеки и Побијеном камену успјешно извршавала све своје задатке исто онако и у оној мјери као и српска војска.

Српско - црногорске снаге су средином јула отпочеле са офанзивом дубљег продора у бугарску територију. Прикупљена као цјелина Црногорска дивизија је дејствовала у међупростору (на споју) српске 1. и 3. армије. Када су ове снаге 17. јула отпочеле са офанзивом, јединице дивизије су извршиле напад: 1. бригада са Дуличких висова у правцу Брегалнице ка Калиманским висовима, 3. бригада с Говедарника преко ријеке Каменице ка селу Лукавици, док је 2. бригада задржана у резерви. У то вријеме 4. бригада се налазила у Осоговском одреду на гребену Престепливу (између Китке и Пробијеног камена). Напад 3. армије тога дана није дао значајније резултате, а Црногорска дивизија се у односу на њу сувише истакла у покрету напријед и умјесто помићне преузела на себе главну снагу напада, доводећи тиме своје трупе у доста тежак положај. Ни сјутрадан (18. јула) напад јединица 3. армије није довео до значајнијег помјерања на фронту. Та инертност омогућила је комаданту бугарске 4. армије да успјешно организује напад на Црногорску дивизију, која му је највише угрожавала комуникацију ка Царевом Селу. У том моменту командант Црногорске дивизије сердар Јанко Вукотић није довољно располагао ни са подацима о јачини непријатељских снага, њиховој намјери и правцу дејства, а то је непријатељу корисно послужило да спремно дочека напад Црногораца. Осим овога, наруку му је ишла и временска непогода, која се током дана сручила у виду "олује". Нашавши се у тешкој ситуацији, командант Црногорске дивизије затражио је помоћ од команданта Осоговског одреда да његов "цио одред уђе у акцију" и заштити лијево крило његове дивизије. Умјесто тога стигли су му један батаљон и један ескадрон војске, што ни изблиза није могло поправити његово тешко стање на фронту. То стање се није могло поправити ни увођењем у борбу јединица 2. бригаде. која се налазила у резерви дивизије. Ситуацију на фронту још тежом је чинило и то што су послије обилних киша надошле ријеке Каменица и Брегалница и тако постале непрелазне, па се јединицама ни муниција није могла доставити, зато је њихов опстанак на тим положајима био неиздржив те  је командант дивизије наредио њено повлачење: лијевим крилом према Говедарнику, а адесним ка Пресеци. Прва бригада се повукла на Дуличке висове, трупе 1. и 3. бригаде на Говедарник, а 4. бригади је наређено да из Осоговског одреда домаршује и пружи помоћ 1. бригади на Дуличким висовима. Повлачење јединица извршено је безбједно под заклоном магле и мрака. Но и поред добрих услова и организације за повлачење. ипак се приликом преласка ријека Камемице и Брегалнице удавило неколико војника.

Тешкоће у које је запала Црногорска дивизија  искористиле су бугарске снаге и прешле на десну обалу Брегалнице и Каменице и наставиле са континуираним нападима нању. Иако се дивизија жестоко супроставила тим нападима на цијелом фронту, трпећи велике губитке, није могла да заустави бугарске снаге које су обухватиле њена оба крила и приморале је на повлачење на линију Безиково - Пресека - Цера. Четврта бригада је под борбом прихватила 1. бригаду и обје се повукле ка Пресеки, а снаге с Говедарника ка Цери. Тада су бугарске снаге успјеле да избију на Диличке висове и Говедарник. Црногорској дивизији је предвече стигла у помоћ Тимочка дивизија II позива, али прекасно јер су положаји Говедарника и Дуличких висова веђ били пали у руке Бугара. Ова дивизија је распоређена дуж фронта Црногорске дивизије на линији Безиково - Пресека - Побијени камен, и тако су комбиноване црногорско - српске снаге успјеле да зауставе бугарску војску у нападу, односно прекину њену започетуофанзиву на линији Дулице - Говедарник.

Интересано је да ни овог пута, као ни предходног на Бргакници и Каменици, штабови 1. и 3. армије нијесу адекватно реаговали у пружању помођи Црногорској дивизији, већ су је препустили самој себи. Ту слабост ових штабова и те како су искористили Бугари и заузели важене стратегијске објекте - Говедарник и Дуличке висове. Заузимањем ових објеката пријетила је опасност бугарског продора на споју унутрашњих крила српске 1. и 3. армије. Уочавајући ту опасност, тамо је упућена Дринска дивизија I позива да интервенише. Она је послије дводневног усиљеног марша стигла 21. јула око 13 часова на Пробијени камен. Командант ове дивизије пуковник Стева Хаџић се истог дана састао са командантом Црногорске дивизије бригадиром Јанком Вукорићем ради договора о сјутрашњем заједничком нападу (22. јула) у 5 часова - Хаџић на Говедарник а Вукотић на Дуличке висове. Међутим, пуковник Хаџић, ослањајући се на нереалне процјене, кренуо је у напад одмах и доживио у том исхитреном нападу неуспјех. Ни сјутрадан (22. јула), у неколико поновљених напада, није имао успјеха у заузимању Говедарбика. То су његове трупе платиле великим људским жртвама, након чега су се повукле необављеног посла.

Бригадир Вукотић приликом напада на Дуличке висове, поучен лошим искуством из предходних борби на Каменици и брегалници, није се "истрчавао напријед" већ је опрезно радио. Првог дана је вршио само демостративне нападе на предње непријатељске положаје да би наредног дана (22. јула) његова дивизија наставила успјешно да потискује бугарске дјелове, а затим је застала да сачека расплет код Дринске дивизије. Но, како се та дивизија већ повукла са Говедарника, то је утицало да његове трупе нијесу могле да наступају напријед па су се и оне морале повући на полазне положаје.

Тек је тада Врховна команда одлучила да Црногорска дивизија уђе у састав 3. армије иако се за то много раније указивала потреба. Трупе ове дивизије су са трупама Тимочке дивизије II позива запосјеле линију Безиково - Пресека - Побијени камен а за команданта свих тих снага одређен је командант Тимочке дивизије пуковник Драгутин Милутиновић. Ове комбиноване снаге наредна два дана нијесу предузимале неке веће офанзивне акције, јер се већ назирао крај рата. Врховна команда је 25. јула наредила да армије на свим фронтовима пређу из офанзиве у дефанзиву. То је, практично, био крај рата.

Слом бугарских армија се већ назирао од средине јула, тако да се о некој њиховој широј офанзиви у Македонији више није ни могло мислити будући да су и румунске трупе прешле румунско - бугарску границу, а турске упале у Тракију и отпочеле са ратним дејствима против Бугара. Тако се Бугарска нашла опкољена са свих страна великим противничким снагама. Савезничке снаге су све дубље продирале у њену територију пријетећи да угрозе и саму престоницу - Софију. У тој ситуацији бугарској влади није престојало ништа друго него да замоли противнике за прекид непријатељстава ради закључења мира, пошто је за бугарску рат био дефинитивно изгубљен. Тако је дошло до мировне конференције која је почела у Букурешту 30. јула, а завршила се 10. августапотписивањем Букурешког уговора о миру.

Тиме је престала потреба дањег задржавања Црногорске дивизије у Македонији те се приступило њеном повратку за Црну Гору. Њене јединице су из Кочана превезене возилима до Косовске Митровице, а одатле пјешке за Црну Гору. Маршевање су отпочеле 27.августа долином Ибра и послије дводневног марша стигле у Рожаје, а 31. августа у Беране. Свуда је успут војсци приређиван свечани дочек, а у Беранама и велика народна свечаност и гозба. Затим је војска из Берана наставила марш за Колашин у који је стигла 2. септембра 1913, гдје је организована главна свечаност. Свечаности је присуствовао краљ Никола са читавом црногорском "свитом". У свечаном дефилеу војске краљ је отпоздарављао и из "сваке чете грлио је по једног војника у име свију". Потом је краљев син - књаз Мирко прочитао војсци краљеву прокламацију којом јој је одато признање и захвалност за њене успјешно извршене задатке на бојном пољу чувене Брегалничке битке. На крају свечаности сваки војник примио је од краља на поклон по три перпера у злату, а затим је људство дивизије демобилисано - отпуштено кућама.

Људство ове дивизије на брегалничком фронту није косило само бугарско пушчано олово већ и опака заразна болест колера. Од ове болести, рањавања и погибије на фронту избачен је из строја 961 човјек - 240 погинулих и умрлих од рана и колере, а 721 рањених. Међу њима су се налазили и војници из васојевићких батаљона. Од колере су умрли потпоручник Милија Ђ. Бакић, Гајо Драговић, Стеван Томовић и Мираш Дабетић, а погинуо Зарија Поповић.

 

МИОДРАГ С. ЈОКСИМОВИЋ рођен је 1934. године у селу Буче